Министарство финансија - Влада републике Србије
Напредна претрага akcija


Интервјуи
Верзија за штампу
Млађан Динкић – интервју за НИН
08.08.2013.

Економија је данас "ноћна мора" свих влада у Европи, па не може бити другачије ни у Србији. Сада Вучић преузима пуну одговорност за тај ресор и сазнаће какав је то тежак посао. У економији је, за разлику од неких других области, немогуће постићи резултате преко ноћи, а посебно не у доба још увек жестоке светске економске кризе. Примера ради, ове године ће извоз Фијата из Крагујевца достићи до јуче невероватних 1,6 милијарди евра, српска аутомобилска индустрија данас запошљава десетине хиљада радника и постала је најпропулзивнија индустријска грана, али је на такав резултат требало чекати пет година. Велики пројекти, који суштински мењају привредну структуру, не дају ефекте одмах, већ тек на средњи рок. А потребно је на десетине таквих пројеката да би читав народ осетио бољитак у свом стандарду живота...

Иако ће после избацивања УРС-а из Владе Србије, СНС као најјача странка водити два најважнија министарства, финансије и привреду, кључне реформе неће моћи да се спроведу све док је Ивица Дачић премијер. Зато је решење да се након ванредних парламентарних избора обједине сви који истински желе модернизацију Србије, а уколико СНС освоји више од 125 посланичких мандата, Александар Вучић би и сам то могао да уради, ако тако жели. За реформе је, наиме, неопходна озбиљна политичка подршка, а са Дачићем, коме је једино важно да на функцији премијера преживи од данас до сутра, једноставно неће бити политичке подршке за непопуларне мере, нити он има било какву визију модернизације Србије, каже за НИН сада већ бивши министар финансија и привреде Млађан Динкић, уз опаску да због одсуства политичке подршке већ 10 година није окончано ни реструктурирање јавних предузећа, нити је једно дуже време постојала финансијска дисциплина.

Он упозорава и да би, ако на место министра финансија дође неко без ауторитета, ко би само слепо слушао и безпоговорно испуњавао све што му траже политичари, могао Србију довести до руба пропасти. „Сада је ситуација таква да није нимало лако очувати постигнуту стабилност јавних финансија, а веома је лако погрешним потезима земљу гурнути у банкрот“, наглашава Динкић, који очекује да ће врло брзо доћи до ванредних избора, с обзиром да не верује да је одрживо да Вучић још дуго буде други човек у влади, са четвороструко јачим рејтингом од Дачића.

После 12 година нисте више у власти. Какав је осећај?
То није сасвим тачна констатација. Судбина је хтела да ми се слична ситуација догоди већ четврти пут, па заправо ово за мене није ништа ново. У јулу 2003. сам смењен са места гувернера НБЈ, да би након изборног успеха постао министар финансија у марту 2004. У новембру 2006. моја странка је изашла из Владе због прекида сарадње са ЕУ, а после још једног самосталног изласка на изборе вратио сам се као министар економије у мају 2007. Мирко Цветковић ме је сменио у марту 2011, али је после још једне изборне утакмице, на којој нам аналитичари нису давали никакве шансе, моја странка поново самостално ушла у парламент, па сам на позив дојучерашњих партнера у јулу 2012. постао министар финансија и привреде. А ево, сада ме је сменио Ивица Дачић. Надам се да је коначно прекинуто погрешно веровање да сам ја тај који обарам владе, јер ни прошли пут мој одлазак није угрозио опстанак претходне владе, а неће ни сада. Невероватном игром случаја, буквално сви који су ме до сада смењивали или су покушали да ме политички униште, нестали су са политичке сцене веома брзо након тога, мада ја реално нисам имао заслуге за то.

Да ли сте се горе осећали када вам је Мирко Цветковић рекао да морате да одете, или када је то урадио Дачић?
Нисам се лоше осећао ни тада, а ни сада. Као да неко одозго види све и као да се те ствари дешавају баш када је најпотребније. Прошли пут се показало да је испало добро за моју странку што сам смењен, јер је претходна влада била осуђена на неуспех. Ово сада је једно потпуно ново искуство, иако се све своди на исто - чисту политику. Био сам погођен само када су ме први пут сменили, иако сам као гувернер успешно стабилизовао динар, оборио инфлацију са троцифреног на једноцифрени ниво, решио проблем тзв. старе девизне штедње, увео ред у банкарски систем и потпуно повратио поверење грађана да штеде у банкама. Тада сам то доживео као велику неправду, али сам врло брзо схватио да у српској политици уопште није важно да ли неко добро ради, већ да ли постоји адекватна политичка подршка за тај рад. Нисам желео да се повлачим пред лошијима од себе и зато сам одлучио да уђем у политику, иако ми се она заправо никада није свиђала. Схватио сам да је без тога немогуће остварити било коју идеју за модернизацију Србије. Тада сам аутоматски прихватио све ризике и сурова правила која политика са собом носи. Веровали или не, Дачићу је било много горе од мене, када ми је пред Вучићем тог 27. јула саопштио да морам да одем, јер га никада до тада нисам видео тако уплашеног и нервозног. Палио је томпус за томпусом, тако да је након четворочасовног тројног састанка његова канцеларија личила на све, само не на озбиљан премијерски кабинет.

Верујете да ће Дачић завршити као Цветковић?
Вероватно.

Тврдили сте својевремено да одлуке није доносио Цветковић, већ Тадић. Може ли се таква паралела повући између Дачића и Вучића?
Не, ради се о веома различитим случајевима. Дачић је без увијања, у Вучићевом присуству, рекао да је приморан да ме жртвује, да би себе сачувао.

Зашто вас мора да жртвује да би спасао себе? Можете ли то да појасните?
То сам и ја питао Дачића, а он нам је рекао: „Ако Вучић добије место министра финансија и привреде без избора, спласнуће му мотив да иде на превремене изборе да би добио место премијера“. Рекао сам да не разумем такав аргумент, јер ако грађани желе Вучића за премијера, он ће то свакако и бити, пре или касније, без обзира да ли ће сада УРС остати у влади или не. На то је Дачић одговорио: „Добро, али до тада ћу ја, барем још мало бити премијер“. Желео сам да га скроз истерам на чистину, па сам га у наставку пред Вучићем питао: "А да ли то значи да се ти заправо надаш да ће Вучићу пасти рејтинг зато што ће убудуће, водећи два најтежа ресора - финансије и привреду – морати да предузима и непопуларне мере, због чега ће му пасти рејтинг, па ће на крају одустати од ванредних избора после којих би могао да дође на чело владе?" На моје и Вучићево запрепашћење, Дачић је отворено признао: „Да, управо се о томе ради, па колико ти је времена требало то да схватиш?“

Пред Вучићем је то рекао?
Да, пред Вучићем. Све време смо били заједно.

И Вучић на то није реаговао?
Јесте, али због пристојности и поштовања према вашим читаоцима, то не могу да пренесем. Дачић нам је у том разговору потпуно огољено показао да му је једино важно да остане премијер, а да га уопште не занимају ни грађани, ни циљеви владе, ни држава. Па чак ни његов СПС, с обзиром да је на касније Вучићево питање: "А да ли се одричеш Жарка Обрадовића?", без икаквог оклевања одговорио: "Одричем се!" Напомињем да је то било неколико дана пре него што је Жарко Обрадовић понудио оставку органима своје странке.

А није ли мало чудно да Вучић, као политички најјачи човек у земљи на све то пристаје прилично лако?
Сигуран сам да је Вучић све добро упамтио. У овом тренутку, влада није могућа без Дачића, због броја посланика СПС-а у парламенту.

А зашто се није одлучио за превремене изборе, поготово што је то био став и већине чланова Председништва СНС-а?
Могу само да претпоставим да је разлог у томе што су Бриселским споразумом преузете одређене обавезе, па и одржавање локалних избора на Косову, на којима би требало да учествују и Срби. Док се то не заврши, не очекујем ванредне изборе у Србији.

Значи, после 3. новембра и локалних избора на Косову, очекујете и ванредне парламентарне изборе у Србији?
Не верујем да ће Вучић још дуго желети да Дачић води владу. Посебно након искуства које сам описао.

Јесте ли о томе причали са Вучићем?
Не. То је само моје лично мишљење, јер политичка логика говори да ће се то тако завршити. Фудбалским жаргоном речено, Дачић је својим дриблинзима већ једном политички преиграо Вучића, када га је пре неколико година преварио и велеобртом му ускратио обећану подршку за градоначелника Београда. Прошле године је нешто слично урадио и Тадићу, који га је претходно потпуно рехабилитовао, опрао му биографију и извео на европски пут. Ове године је изиграо и мене, иако смо до тада веома добро сарађивали у влади, у којој сам радио као коњ, у најтежем могућем ресору. Дачић је, дакле, већ добио три жута картона, а још увек је у игри. Он је неспорно један од наших најинтелигентнијих политичара. Ипак, друго полувреме утакмице још увек није завршено, а дриблинг му је "проваљен"...

Многе је зачудило то што се Вучић у драми о реконструкцији понашао као статиста, а не као главни јунак, а после састанка у Председништву неки су пожурили са проценама да је створена нова коалиција Дачић-Николић?
То нећу да коментаришем. Вучић ће вероватно бити наредни премијер Србије, јер тренутно ужива убедљиво највећу подршку грађана.

Је ли пре дефинитивног разлаза било и псовки?
Није било непримерених речи, осим када је Вучић реаговао на Дачићев себичлук и бескрупулозност. Сви остали разговори су били мирни и у веома пристојном тону. Нити сам ја Дачићу икада претио, нити је он било шта опсовао. Он је касније у жељи да себи подигне рејтинг очито измислио нашу наводну свађу и то пласирао преко неких таблоида, не би ли читаоце навео да помисле како је храбар и „велики шмекер“. Иако се десила само пре недељу дана, у мојој глави је ова непријатна епизода са Дачићем већ далека прошлост и ја сам се потпуно окренуо будућности.

Да ли се овакав епилог могао наслути после Вучићеве изјаве да му је економија „ноћна мора“, јер су се после тога сви рефлектори усмерили на вас?
Економија је данас "ноћна мора" свих влада у Европи, па не може бити другачије ни у Србији. Сада Вучић преузима пуну одговорност за тај ресор и сазнаће какав је то тежак посао. У економији је, за разлику од неких других области, немогуће постићи резултате преко ноћи, а посебно не у доба још увек жестоке светске економске кризе. Примера ради, ове године ће извоз Фијата из Крагујевца достићи до јуче невероватних 1,6 милијарди евра, српска аутомобилска индустрија данас запошљава десетине хиљада радника и постала је најпропулзивнија индустријска грана, али је на такав резултат требало чекати пет година. Велики пројекти, који суштински мењају привредну структуру, не дају ефекте одмах, већ тек на средњи рок. А потребно је на десетине таквих пројеката да би читав народ осетио бољитак у свом стандарду живота...

Да ли сте се приликом потписивања уговора Јат-а и Етихада осећали исто као када је Тадић отварао Фијат, с обзиром да сте ви предложили ту идеју?
Постоји битна разлика између та два случаја. Вучић је показао потпуно другачији карактер од Тадића, који ме својевремено није ни позвао на свечаност у Крагујевац, већ је, напротив, забранио да дођем на отварање модернизоване фабрике, иако је тај успех био првенствено резултат рада мога тима. За разлику од њега, Вучић ме је и наком смене прошле недеље лично позвао на потписивање уговора са Етихадом, као и на разговоре са представницима Мубадале, чиме је показао да ме поштује и цени као сарадника.

Кажете да Вучићу тек предстоји ноћна мора због економије. Колико је реална његова идеја да странце постави за министре финансија и привреде и да их ангажује као саветнике Владе?
И Дачићу и Вучићу сам рекао да су и привреда и пољопривреда изузетно важни ресори, али да кључ успеха или неуспеха сваке владе зависи од начина на који се води министарство финансија. Цветковићева, односно Тадићева влада је пропала зато што су лоше вођене јавне финансије, а уз то се и бежало од неизбежних реформи у другим областима – за време њеног мандата јавни дуг је увећан два пута, а трошкови за камате чак четири пута. Тај проблем је сачекао мене, а то чека и мог наследника. Експлозиван раст расхода за камате је рак рана српских јавних финансија и он се може зауставити само нестандардним мерама, које смо Вучић и ја почели да припремамо у последњих месец дана. Надам се да ће у интересу Србије он успети да их спроведе до краја.

О каквим се конкретно мерама ради?
Једини начин да радикално преокренемо ситуацију и да Србија трајно избегне кризу јавног дуга, јесте да обезбедимо најмање три милијарде долара и да пре рока доспећа откупимо раније узете скупе кредите. Овог пролећа је на мој предлог превремено враћена половина дуга Лондонском клубу поверилаца у износу од 430 милиона долара, али то ни изблиза није довољно. Раздуживање Србије се мора интензивирати и сви политичари би требало да постану свесни да је то основни предуслов за јачање Србије и њену будућу независност.

То је, дакле, „препакивање“ дугова, за које Вучић верује да то странци боље знају од домаћих стручњака?
Сумњам да је то био смисао његових речи. Али, ако се не обезбеди тих три милијарде долара за превремено враћање скупих кредита, неће бити могуће да се без смањивања плата и пензија заустави експоненцијални раст трошкова за камате, па ће сваке године из буџета морати да се издваја све више новца за те непродуктивне намене, а то неће моћи да се издржи дуго. Ове године за плаћање камата држава мора да потроши преко 90 милијарди динара, што је дупло више у односу на комплетан аграрни буџет и чак петнаест пута више од издвајања за културу, а већ 2014. та сума би могла да премаши 110 милијарди динара! Ако се, пак, релативно брзо нађу те три милијарде долара, а верујем да имамо пријатеље у свету који би могли да нам помогну и с којима смо о томе већ разговарали, трошкови за камате у 2014. би могли да се задрже на приближно истом нивоу као ове године, а већ у 2015. да буду оборени на око 70 милијарди. На тај начин би само на расходима за камате наредне године уштедели 20 милијарди динара и додатних 40 милијарди у 2015. години. Тиме би Србија успела да без социјалних тензија значајно обори буџетски дефицит, а да га, уз убрзање привредног раста, можда и потпуно уравнотежи у 2016. години. То је једино трајно и за народ безболно решење за потенцијалну кризу јавног дуга. Србија не средњи рок једноставно не сме да зависи од задуживања кроз емисију нових еврообвезница. Све земље централне и источне Европе су данас у великој опасности због веома високих каматних стопа на светском тржишту капитала. То драматично поскупљује задуживање и то је омча око врата свима који не нађу друге изворе финансирања. Србија те нове изворе мора да потражи на истоку. Влада истовремено треба да се одрекне демагогије и да коначно стави у пуну функцију и добро уновчи ону државну имовину која се данас недовољно продуктивно користи, а да добијена средства инвестира у привредни развој.

У овом тренутку Србија тешко може да се задужи уз доларску камату нижу од 7,5 одсто, а то је пут у пропаст, јер уз толику камату и раст БДП-а од два одсто јавни дуг може само да расте?
Потпуно сте у праву. Влада Мирка Цветковића је емитовала прве еврообвезнице уз камату од 7,5 одсто, што је било изузетно скупо. До маја ове године, ми смо успели да значајно оборимо ту камату на неких пет одсто. Када је објављено на који начин ће се Влада реконструисати, камате на српске евро-обвезнице су нагло скочиле и за само неколико дана достигле и премашиле ниво из доба претходне владе. То ће свакако бити ноћна мора за новог министра финансија.

Пре годину дана, када сте преузели Министарство финансија тврдили сте да пара у буџету има за само 15-20 дана. Колико новца остављате наследнику?
Тачно 784 милиона евра, а у фонду за реституцију има још 106 милиона евра.

Да ли је то довољно да се покрије мањак у државној каси до краја године? И шта после?
Све зависи од тога какву ће буџетску политику водити мој наследник. У јулу смо наплатили рекордних 80 милијарди динара прихода, уз најнижи дефицит буџета од почетка године од само 2,8 милијарди динара. Ако мој наследник настави да примењује нулту толеранцију за неплаћање пореза и одржи овај тренд раста прихода из последња два месеца, дефицит републичког буџета у 2013. реално може да се смањи на 4,4 одсто БДП-а, што је мање од плана утврђеног ребалансом. А што дефицит буде био нижи, то ће новац, који сам оставио, дуже потрајати. Но, он ће се, пре или касније, потрошити, јер служи и за отплату доспеле главнице јавног дуга. Зато сам од Светске банке тражио и био на добром путу да до јесени уговорим јефтин кредит од 600 милиона долара за српски буџет.

Из Светске банке су рекли да ће сачекати док не виде какву ће политику водити нови министар финансија...
О томе је Дачић требало да мисли пре одлуке да ме избаци из Владе.

Хвалите се смањењем дефицита у јуну и јулу. А како је у првих пет месеци направљен рекордан минус у државној каси?
То није тачно. Дефицит државног буџета у првој половини ове години је био чак 28% нижи него у исто време прошле године! Тачно је само да је био виши од првобитног плана за ову годину. Када је Иван Симич на мој предлог постављен на чело пореске управе, требало му је пар месеци да оформи тим и крене у бескомпромисну наплату пореза. У последња два месеца пореска управа ради као машина. Зато се надам да Влада неће прихватити његову оставку. Не би било добро да на то место доведу неког „климоглавца“, тј. бирократу који ће задовољавати парцијалне интересе неких политичара и све вратити на старо. Ја сам Симичу наложио да обезбеди да Пореска управа има потпуно исти аршин за све, и за приватни сектор и за јавна предузећа. Када смо увели нулту толеранцију за неплаћање пореза, разни политичари са свих нивоа су почели да нас зову и притискају, покушавајући да протежирају одређене богате приватнике, са којима су очито били у неким „шемама“, или јавна предузећа која годинама нису плаћала порез без икаквих санкција. Често су се приликом тих интервенција позивали и на људе из самог државног врха. Када је тај талас кренуо, Вучић ме је снажно подржао и рекао „само цепај мајсторе и кажи ми уколико се неко буде позивао на мене“.

Може ли се десити да тандем Дачић-Вучић без вас лакше спроводи реформе?
Време ће то веома брзо показати. Не знам да ли је то уопште важно, али када смо разговарали о последњем пакету мера, ја сам био најрадикалнији у предлозима, Вучић је био врло близак мојим ставовима, али ипак за нијансу мање радикалан, док Дачић као да и даље живи у 90-им годинама.

Са њим, дакле, нема реформи?
Мислим да њега реформе и модернизација Србије уопште не занимају, већ само власт ради власти. Погледајте, упропашћена су готово сва јавна предузећа која су у протеклих неколико година водили кадрови из СПС-а. Од Галенике, преко Дунав осигурања, до Србијагаса.

Је ли то „накнадна памет“, или сте на катастрофалне последице кадрова СПС-а указивали Дачићу и пре него што сте избачени из Владе?
Наравно, више пута сам му рекао да је партијско запошљавање кадрова СПС-а у Галеници ту компанију довело до руба банкрота, иако је она по природи посла морала да буде профитабилна. Али, за само две године, непродуктивно су запослили око 1.000 људи! Србијагас, пак, у последњих годину и по дана није НИС-у платио ни један цент од 230 милиона евра за испоручени домаћи гас и тај рачун ће ускоро стићи за наплату овој Влади, односно свим пореским обвезницима - грађанима Србије. На страну то што Србијагас није у стању да плаћа ни рате кредита за које је гарантовала држава у мандату владе Мирка Цветковића, тако да ће и ти дугови очито морати да се намирују из буџета. Због тога су расходи за камате у ребалансу буџета за 2013. повећани за око четири милијарде динара, што је аутоматски "појело" све уштеде које смо остварили превременом отплатом дуга Лондонском клубу. И Дунав осигурање је у изузетно тешкој ситуацији и једини спас је да у ту компанију, као мањински партнери, уђу међународне финансијске институције попут Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) и Међународне финансијске корпорације (ИФЦ). О томе смо почели иницијалне преговоре и надам се да ће мој наследник то успешно завршити. Без тога, Дунав осигурање нема будућност. Да не говорим о томе да Србија већ годинама није у стању да повуче три и по милијарде евра јефтиних кредита који су нам одобрени за инвестиције у инфраструктуру, од чега највише за саобраћајну инфраструктуру, за шта су такође у последњих пет година углавном били одговорни кадрови СПС-а.

Је ли избацивање из Владе почетак краја УРС-а, која је као конфедерација састављена од мањих, регионалних странака, од којих би неке могле ускоро да потраже нове савезнике, пре свега у СНС-у? Можете ли до избора једноставно остати без странке?
Уједињени региони Србије су у мају трансформисани у јединствену политичку странку. За разлику од већине лидера, који су наследили странку на чијем се челу сада налазе, ја сам странку правио и организовао потпуно сам, са својим најближим сарадницима. Осим мене, то је од актуелних лидера пошло за руком једино још Вучићу и донекле Чеди Јовановићу.

Како Вучићу? Зар Томислав Николић нема веће заслуге за настанак СНС-а?
Вучић је њихов главни организатор. Сви остали, од Дачића, преко Коштунице, до Ђиласа, наследили су инфраструктуру странке коју воде. Зато ме не плаши ако из УРС-а евентуално оду они који се руководе краткорочним политичким интересима. Такви нам ни не требају. У наредном периоду ћу се свакако посветити организацији странке, која је трпела због учешћа кључних људи у Влади...

Како трпела, зар странка од тога није имала много више користи?
Мислим да је у последња три месеца, када сам био изложен „рафалној паљби“ неких таблоида, странка имала само штету, као и ја лично. Адаптираћемо програм и добро се спремити за предстојеће ванредне парламентарне изборе. Мање је важно да ли ћемо после тога поново бити у влади.

Када сте већ поменули Вучића и Јовановића, значи ли то да мислите да би за Србију била најбоља влада СНС-УРС-ЛДП?
Сувише је рано причати о таквим стварима. Свака од ове три странке, укључујући наравно и УРС, има своје предности и мане.

На чему базирате уверење да ћете се после наредних избора поново вратити у владу, док неки аналитичари предвиђају крај УРС-а?
У Србији има веома мало озбиљних политичких аналитичара. Неки од њих ми предвиђају крај већ десет година, а испало је да су они у међувремену завршили своје аналитичарске каријере, јер су изгубили кредибилитет дајући потпуно погрешне прогнозе. Мени је једино важно да Србија напредује. Уопште не морам да будем део наредне владе, уколико је и без помоћи УРС-а могуће модернизовати Србију и обезбедити равномерни регионални развој, али дефинитивно очекујем да ћемо бити озбиљна парламентарна странка. Ми нисмо желели да по сваку цену уђемо ни у ову Владу. Нас су у ову Владу звали.

Доживљавате ли као учесник 5. октобра нову Владу састављену само од СПС-а и СНС-а као повратак у 90-те?
Не. Потпуно се слажем са Вучићевим погледом на модернизацију Србије. Питање је само да ли он има људе са којима може да спроведе своје велике идеје. У овом тренутку сам дефинитивно сигуран да их нема. Зато и трага за странцима.

А има ли таквих људи и у Србији, ван СНС-а? Зашто их не потражи овде?
Свакако да их има, и то далеко квалитетнијих од нас који смо тренутно на политичкој сцени. Али, њих је изузетно тешко привући и наговорити да уђу у владу, јер се људима високог кредибилитета српска политика огадила. Ретко ко озбиљан данас жели да крене тим путем, поучен нпр. мојим искуством, које указује да је могуће да на правди Бога данима „висите“ на насловним странама српских таблоида, не зато што сте нешто погрешно или штетно урадили, већ само зато што је то наручила политичка конкуренција или неки моћни лоби. Зато најкреативнији и најспособнији беже главом без обзира када им се помене могућност да раде у влади. На пример, добар министар финансија, уз стручност, храброст и добре организационе способности, мора да буде јака политичка личност или да има безрезервну подршку најјаче политичке личности у влади. У Србији чак и врхунски стручњаци без искрене подршке водећих политичара немају никакве шансе за успех. Најсвежији је пример Диане Драгутиновић, коју иначе веома ценим као експерта. Можете такође довести Штрос Кана за министра финансија, али ако Дачић буде дао налог да се масовно запошљавају партијски кадрови у јавним предузећима, ако буде тражио да се не дира Симпо, иако дугује пет милијарди динара за неплаћени порез, те ако буде тражио да се држава необуздано задужује, јер му је иначе свеједно да ли је буџетски дефицит 2 или 12 одсто, само да се не би никоме замерао и да би што дуже остао премијер, Штрос Кан неће имати ни мало бољи учинак од Мирка Цветковића.

Има и оних који мисле да сте као министар урадили много тога што би некоме могло да послужи као инспирација да напише наставак ваше књиге „Економија деструкције“ или да напише нову „Деструкција економије“?
То су потпуно депласиране оптужбе. На срећу, иако верујем у теорију циклуса, још увек се не могу поновити 90-те и период хиперинфлације, пирамидалних банака, дилера девиза, масовног шверца... Економски проблеми са којима се сада суочава Србија мање-више су присутни у свим земљама централне и источне Европе.

Али, неспорно је Србија од 2000. напредовала спорије од земаља у региону?
Зато што није било политичке храбрости да се брже и радикалније спроведу неопходне реформе. Тадић је са својом Владом протраћио четири године.

Али, ви сте три године били министар у тој Влади?
Да, али када сам видео да ништа не могу да променим, имајући број посланика који је у парламенту имала моја странка, а да Влада ради све погрешно и да појединци из политичке сујете опструирају сваки мој корак у позитивном правцу, испровоцирао сам сопствену смену. Био сам тада јако разочаран, јер сам од свих политичких опција увек био најближи ДС-у, с обзиром да сам у контакт са политиком дошао управо као дугогодишњи неформални саветник Зорана Ђинђића.

Има ли истине у гласинама да сте из Владе избачени да би се убрзала истрага ваше одговорности за случај Националне штедионице?
Не верујем у то. Управо ја сам, још на самом почетку мандата ове владе, инсистирао да се истрага о све 24 спорне приватизације оконча у периоду од годину дана. Да се до краја истражи прошлост и казне сви који су кршили закон, да би сва енергија могла да се усмери ка будућности Србије. Случај Националне штедионице је одувек био чиста политичка креација. Он се већ десет година користи искључиво у циљу моје политичке дискредитације, а самим тиме и за обарање рејтинга странке коју водим. Када год смо бележили раст рејтинга, Национална штедионица би бивала рециклирана у дежурним партијским таблоидима. Истрага о том случају је први пут завршена још пре много година, али јавност о томе није никада обавештена. То није одговарало мојим политичким конкурентима, с обзиром да тај случај у себи не садржи ни зрнце кривичног дела, због чега нико никада није могао да ме уцењује.

Не плашите ли се да би место у Влади могло да замени место у затвору?
Не. Уопште се не плашим и мирно спавам. За разлику од многих, ја сам целу своју каријеру посветио Србији. И у том, као и свим другим случајевима, радио сам поштено и искључиво у националном интересу - у корист државе, а на штету своје породице.

А мислите да то у Србији не може да се деси?
Не желим да верујем да су политички прогони могући у Србији која је на прагу Европске уније. Када је пре десет година извршен пренос платног промета из бившег СДК у банке, чак 13 банака у Србији, а не само Национална штедионица, је на основу јавног конкурса и под потпуно једнаким условима добило у закуп пословни простор СДК, уз обавезу да преузму и неколико хиљада запослених, који би у супротном завршили на улици. Који болесни ум би у томе могао да нађе било какво кривично дело? За то што сам тада урадио, сви озбиљни људи из земље и иностранства су ми искрено честитали. Што је најважније, на крају је Национална штедионица продата грчкој ЕФГ банци по осам пута већој цени у односу на укупну вредност новца и свих некретнина које је држава икада уложила у њу. Њеном продајом, држава не само да није оштећена, већ је, напротив, изузетно добро зарадила.

Али, могла је и више. Да ли би неко требало да одговара што држава није учествовала у једној од докапитализација, чиме је свој већински удео у Националној штедионици смањила на неких 10 одсто?
То је искључива одговорност тадашњег министра финансија, иако не верујем да је то кривично дело. У сваком случају, то се десило када сам био у опозицији, а не на власти. Догађај о коме говорите одиграо се неколико месеци после моје смене са места гувернера НБЈ, тако да на губљење већинског државног власништва у банци нисам могао ни теоријски да утичем, иако ни као гувернер за то нисам био надлежан. У свакој влади, за докапитализацију државних банака надлежан је искључиво министар финансија.

Смета ли вам што се у вашој биографији на Википедији најпре наводи да сте музичар и композитор, па тек онда министар финансија и привреде и лидер УРС-а?
Не, то ми чак веома симпатично. А кад сте већ поменули музику... На идеју о стварању Ер Србије дошли смо 10. јануара, на вечери са шеиком Мухамедом код Вучића. Игром случаја, седео сам цело вече поред шеиковог шефа кабинета и главног оперативца Ал Мазруија, који је уједно и члан управе Етихада. Сат времена смо причали о могућој сарадњи ЈАТ-а и Етихада, а када је сазнао да ми је музика хоби, замолио ме да нешто одсвирам... Само дан касније, генерални директор Етихада је телефонски позвао тадашњег директора ЈАТ-а и затражио му све податке о пословању наше авио-компаније. Као што знате, велики уговор о стратешком партнерству и формирању Ер Србије је потписан пре неколико дана, само шест месеци након иницијалне идеје. Прошлог четвртка, осим менаџмента Етихада, у Србији је боравио и најјачи тим Мубадале, једне од најмоћнијих компанија на свету, с којим смо између осталог разговарали о могућој изградњи фабрике чипова у Београду. После вечере, отишли смо на један новобеоградски сплав. Генерални директор Мубадале, Валид Ал Мокараб Ал Мухаири, том приликом ми је испричао да воли jazz, али да му прија и тврђи звук попут rock музике, те да је чуо да свирам гитару, па ме је и он наговарао да нешто одсвирам за друштво. На крају сам, мада сам био преморен од бројних догађаја и састанака тог дана, узео електричну гитару у руке и са локалним бендом свирао скоро сат времена. Чини ми се да сам те вечери оставио добар утисак на наше пријатеље из Мубадале, а ако крајњи ефекат буде исти као и са Етихадом, биће фантастично за Србију.
bullet
bullet
bullet
bullet
bullet
bullet
bullet


Министарство финансија Републике Србије
Кнеза Милоша 20, 11000 Београд